Pi­še: Vla­dan Šće­pa­no­vić


Oku­pi­ra­ni svo­jim pro­ble­mi­ma, de­fi­ni­tiv­no ni­je­smo svje­sni glo­bal­ne opa­sno­sti ko­ja se nad­vi­la nad na­ma. Ne­ka­da smo sa za­pre­pa­šće­njem do­ži­vlja­va­li sa­zna­nja o po­re­me­ća­ji­ma u ljud­skom dru­štvu, ra­to­vi­ma, mi­gra­ci­ja­ma, stra­da­nji­ma, pro­mje­na­ma, a da­nas… Sve je to pred na­ma, u naj­go­rem iz­da­nju i ni­kad kao sad... Ipak, mi smo i da­lje ubi­je­đe­ni da ne­što za­vi­si od nas, a ne mo­že­mo ni svoj ži­vot da do­ve­de­mo u red ... Je­smo li mi uop­šte sprem­ni da pro­mi­je­ni­mo ba­rem ovo na­še ,,dvo­ri­šte'', pa ako nas taj cu­na­mi svjet­ske kri­ze po­šte­di, da ži­vot u Cr­noj Go­ri do­bi­je smi­sao? Da li smo do­ra­sli ama­ne­tu da se iz­bo­ri­mo pro­tiv po­ša­sti osli­ka­ne u cr­no­gor­skoj vla­sti? Mo­žda ni­je­smo u ha­o­su, ali na pra­gu je­smo, bez di­le­me, i sva­ko ću­ta­nje je sa­u­če­sni­štvo u ne­dje­li­ma ovog pro­kle­tog re­ži­ma.
Za­mi­sli­te sa­mo šta bi se sve ra­di­lo u ovoj ne­sreć­noj ze­mlji da ne­ma ot­po­ra ovoj po­hle­pi, ba­ha­to­sti i kri­mi­na­lu?! Zbog to­ga ot­por mo­ra tra­ja­ti sve do pro­mje­ne naj­sram­ni­je gar­ni­tu­re ko­ja se­be na­zi­va vla­šću, a u stva­ri su klan. Nji­ho­vi us­pje­si se ogle­da­ju u to­me što su Cr­nu Go­ru vra­ti­li u ro­bo­vla­snič­ko dru­štvo, u kom ovo ma­lo rad­ni­ka ko­ji ra­de ne­ma­ju ni­ka­kva pra­va, a naj­ma­nje ima­ju pra­va na svoj ži­vot. Čo­vjek je ov­dje po­stao po­tro­šna ro­ba, već odav­no, a ljud­ski ži­vot je ne­bi­tan i bez­vri­je­dan. Mo­ra­mo bi­ti is­traj­ni i ne­u­mor­ni na pu­tu prav­de, ali isto ta­ko mo­ra­mo bi­ti sprem­ni na vri­je­me ko­je do­la­zi po­sli­je smje­ne vla­sti. Po­sli­je njih, kao po­sli­je ve­li­kog čo­po­ra hi­je­na, osta­je pu­stoš i ako ne pro­ce­su­i­ra­mo sve one ko­ji mo­ra­ju od­go­va­ra­ti, i uz to ne vra­ti­mo na­ro­du opljač­ka­no, ne po­sto­je struč­nja­ci ko­ji mo­gu opo­ra­vi­ti ovu ze­mlju. Ipak, to ni­je je­di­na pre­pre­ka na pu­tu ka bo­ljem sju­tra, oni će oti­ći s vla­sti, ali će nji­ho­vi tra­go­vi osta­ti du­go u svim sfe­ra­ma dru­štva, a op­struk­ci­je nas če­ka­ju na sva­kom ko­ra­ku. Ne­pra­ved­na Evro­pa nas ne­će mno­go ,,gr­li­ti'', ima­ju oni pa­met­ni­jeg po­sla, a maj­ka Ru­si­ja će ne­ko vri­je­me ću­ta­ti, kao sva­ka uvri­je­đe­na maj­ka.
Je­smo li sprem­ni? Tok isto­ri­je nam je do­di­je­lio da spa­s­a­va­mo svo­ju ze­mlju i svoj na­rod, kao što su na­ši pre­ci to ra­di­li mno­go pu­ta, sa­mo u znat­no te­žim uslo­vi­ma. Ne­ma­mo ve­li­ki iz­bor, ili će­mo se iz­bo­ri­ti za nor­ma­lan ži­vot na­še dje­ce ili će­mo do­zvo­li­ti da nas gur­ne u pro­past ova sram­na lo­pov­ska i iz­daj­nič­ka vlast. Ni­je vri­je­me za ću­ta­nje, vri­je­me je za glas na­ro­da, ni­je vri­je­me za strah, vri­je­me je za ot­por. Oni ko­ji ću­te ni­je­su mu­dri ne­go su ku­ka­vi­ce. Pro­bu­di­ti ono­ga do se­be je spa­se­ni ži­vot, jer šta je ži­vot ako ga ži­vi­te u po­ro­blje­noj i osra­mo­će­noj ze­mlji, u ko­joj žan­da­ri i po­re­zni­ci, re­žim­ske ha­rač­li­je, mo­gu za­ku­ca­ti na na­ša vra­ta u sva­ko do­ba? Mo­gu hap­si­ti pod iz­mi­šlje­nim raz­lo­zi­ma i ku­pi­ti ha­rač za ne­za­si­tu ban­du na vla­sti. Ho­će­mo li ta­kav ži­vot da osta­vi­mo svo­joj dje­ci?
Ot­por, do kra­ja, do slo­bo­de, a ne­ka zna­ju i oni ko­ji su se sa­kri­li i po­sta­li ne­pri­mjet­ni, do­ći će ovaj re­žim i do njih, jer pli­jen se tra­ži. Uze­će i nji­ma i osta­vi­će ih u još ve­ćoj bi­je­di. Ov­dje su svi ra­nji­vi, jer je re­žim na iz­di­sa­ju... Kao i sva­ka zvi­jer, sad su naj­o­pa­sni­ji i ne­će ima­ti ob­zi­ra ni pre­ma naj­bli­ži­ma, kao što ni­je­su ima­li pre­ma na­ro­du i pre­ma svi­ma oni­ma ko­ji po­zi­va­ju na ot­por…